Sopotnica

26. - 29. 02. 2004.

Na put ka planinarskom domu na Sopotnici krenulo je preko četrdeset planinara iz raznih gradova i planinarskih drustava (Zrenjanina, Pančeva, Beograda, Novog Sada ...). Grupe su se sastajale na železničkoj stanici u Novom Sadu i Beogradu tokom noći 26.februara i druženje i veselje počinje već tu - u vozu. U Prijepolje stižemo oko pet ujutru.Velike rančeve stavljamo u kombi i selimo se u lokalni voz, koji nas dovozi do Lučica. Od Lučica, za oko sat i po lakog hoda, seoskim putem stižemo smo do planinarskog doma koji je udaljen od sela oko 6 km.
Vreme do 24.03. ukazivalo je da će na Jadovniku biti dosta snega i da će vodopadi na Sopotnici biti zaleđeni, što smo i potajno priželjkivali. Medjutim, kiša i malo toplije vreme su do našeg dolaska otopili i sneg i led. Razočarenje što smo bez snega i smrznutih vodopada ublažila je količina vode koja je vodopade učinila bogatim i prelepim.
Prvog dana boravka šetali smo do vodopada, a potom na vrh "Gradina" (1200 mnv) koji je udaljen oko 6 km od doma. Ostatak dana proveli smo u odmoru i uživanju u okolini.
Veče smo proveli u veselom druženju uz harmoniku, koja je na Sopotnicu stigla iz Novog Sada.
Lepo vreme je u subotu obećavalo odličnu šetnju. Grupa od preko 20 planinara krenula je ka vrhu Jadovnika - "Katunić" (1733 mnv). Međutim, kako smo povećavali nadmorsku visinu, sneg je postajao sve dublji, tako da je na nekim mestima bio i do pojasa. Oblaci su počeli da se nagomilavaju i pojava mećave je učinila da prijatan događaj osvajanja vrha planine učini neugodnim. Fantastičan prizor munje i udara groma u našoj blizini ulio nam je osećaje straha i poštovanja. Na vrhu smo se zadržali samo koliko je trebalo da napravimo fotografije. Loša vidljivost i dubok sneg otežavao nam je povratak. U dom smo se stigli oko pet popodne, mokri i promrzli. Topla večera, a kasnije veselo druženje uz harmoniku izbrisali su neprijatnosti koje smo doživeli, a ostao je osećaj zadovoljstva zbog nesvakidašnjeg iskustva.
U nedelju, oko osam ujutro, grupa od 12 planinara krenula je ka manastiru Mileševi. Iz doma nas je ispratila vejavica, koja se sve vreme šetnje nadmetala sa suncem. Kako smo se bližili manastiru, sunce je uzimalo prevlast, tako da smo na kraju šetnje imali pravo prolećno vreme. Sa zidina Jereninog grada imali smo predivan pogled na manastir Mileševa sa jedne i kanjon reke Mileševke sa druge strane. Obilaskom manastira i "belog andjela" grupa se, oko jedan sat popodne kombijem iz manastira uputila ka ka Prijepoljskoj železničkoj stanici, gde se naša poseta ovom predivnom kraju završava.