Tara

maj 2006.

 "Većim delom svoga toka reka Drina protiče kroz tesne gudure
između strmih planina, ili kroz duboke kanjone okomito odsečenih obala.
Samo na nekoliko mesta rečnog toka njene se obale proširuju u otvorene doline
i stvaraju, bilo na jednoj, bilo na obe strane reke, župne, delimično ravne,
delimično talasaste predele, podesne za obrađivanje i naseljavanje."
Iz romana "Na Drini ćuprija" Ive Andrića 

Kraj radne nedelje, vreme kakvo se samo poželeti može, i dobro poznati osećaj koji prožima čitavo telo svakog ko negde putuje, bilo da je u pitanju okoreli avanturista, planinar ili nešto treće, doprineli su da zaboravimo na sumornu svakodnevnicu i otisnemo se u nešto što se zove planinarska akcija. Bulevar oslobođenja u Novom Sadu tog dana (26. maj) pretvorio se u ulicu "Pozitivnih vibracija, a prostor ispred zgrade "Naftagasa – čuvena "Karingtonka, kao najbolji teren za odbojku. Srećom nije stradao ni jedan prozor, inače bi nas naš put na Taru skupo koštao. Kašnjenje autobusa pripadnici mlađe generacije ove planinarske grupe iskoristili su za vrlo čudno upoznavanje (onih koji se međusobno nisu znali) – odmeravanje snaga u servama, smečevima, čekićima, a ostali koji nisu hteli da nam se priduže iz ovih ili onih razloga, u opštoj bežaniji. Dok se autobus, kao iz crtanog filma, polako ali sigurno kotrljao na putu za Bajinu Baštu i dalje, za Predov krst, mnogi planinari iskoristili su za razmenu iskustava s prethodnih akcija, najavu sledećih, gledanje fotografija, smeh, pevanje, druženje. Kao bitna priča, izvojila se vojvođanska ekspedicija na Himalaje (nedostižan san mnogih planinara) našeg druga iz Bukovca Nikolić Miše - Šomija, kojeg ćemo ispratiti na veliki put 05. juna. Uz dosta muke i brundanja motora autobusa, stigli smo na željenu destinaciju – planinarki dom "Predov krst, nakon čega je usledila nesvakidašnja dobrodošlica, šarenilo boja, mirisa i ukusa. Za mnoge planinare ovo beše prijatan šok, jer naviknuti da se smeštamo po vrlo skronim planinarskim domomiva, nismo očekivali hotelski smeštaj, ovog nedavno revnoviranog doma. Idealno vreme za pešačenje te subote upotpunilo je uživanciju na vrhu Veliki Stolac (1675) s kojeg se pruža izvanredan pogled na Drinu, Višegrad, i ostale planine u Bosni, čiji su poneki vrhovi još pokriveni snegom. Kako je svako od nas došao da se odmori, napuni baterije za neke buduće planove, mnogi su vreme gore iskoristili za sunčanje, fotografisanje, spavanje, klopu…. Tara, za razliku od drugih planina po kojim sam pešačila, ima uređene makadamske staze-puteve, koje malo ubijaju u pojam, ali su ipak i iskusni planinari željni nečeg ekstremnijeg mogli da uživaju u pogledu koji puca na sve strane. Sa vidikovca Bilješke stene (1225) mogu se videti veštačko jezero Perućac, kojim smo se kasnije vozili brodićem, krivudava Drina, talasasta brda koja liče na plišani tepih. Najavljenu kišu za večernje sate pokušali smo da oteramo pevanjem dobro poznatih pesama "Riblje čorbe, "Bajage, "Bjelog dugmeta, "Prljavog kazališta, mada i pored toga, Novi Sad nas je dočekao okupan kišom, što i nije tako loše, jer miris letnje kiše u meni uvek budi sećanja, možda se baš sa nekom sledećom kišom setim predivnog vikenda na Tari ili nekoj drugoj planini.

Autor teksta i fotografija: Vrška Daniela – Beba