Kapa moraČka

17.02. 2007.

Krenuli smo autobusom 08.06.2007.u 18h iz Beograda. Nakon kraćih zadržavanja stižemo u jutarnje sate u Nikšić, produzujemo autobusom do zaravni Konjsko. Dalje nastavljamo pešice ka Kapetanovom jezeru preko Bojovića bare, makadamskim putem.
Pred nama se pojaviše prelepi vrhovi Veliki i Mali Žurim. Mali Žurim (1965m) je najmarkantnija planina u okolini. Sa pravom se može reći da je to crnogorski Materhorn ili Ama Dablam, svojom figurom osvoji me na prvi pogled. A, u podnozju rasuti katuni. Naravno da nismo odbili ljubazne domaćine, željne “čeljadi i razgovora“, te svratismo na kafu i rakijicu.
Nakon 3-4h hoda dođosmo do Kapetanovog jezera. Nalazi se na 1678m.n.v. po postanku je ledničko, maksimalna dubina 37m!!!. Bistrom, zelenom bojom vode i odrazom krečnjačkih stena u njoj mami uzdahe. Kapetanovo jezero je još uvijek aktivan katun na kome će te sresti omanja stada ovaca, nešto govedi i prelepih konja. Mještani Velje Dubokog ovde provode leto napasajući svoju stoku i koseći planinske livade. Uz obalu je sazidano i nekoliko vikendica čija spoljašnjost u potpunosti odudara od okolnog pejsaža i skrnavi njegov izvorni izgled. To je jedini negativni utisak koje čovjek može da ponese odavde. Postoji improvizovana prodavnica koju jedan meštanin drži pored jezera, gde se mogu kupiti osnovne namernice (recimo pivo), a pored jezera je i sjajan izvor od kojega se lede zubi.
Pošto smo raširili šatore, krenusmo na Stožac (2140m). Pogled predivan, pruža se sve do Komova i Prokletija, ali najveće iznenađenje je Manito jezero, smešteno u onoj visokoj steni, okruženo golim kamenom, jeste biser crnogorskog krša.
Ime – Manito, najverovatnije potiče od njegovog vrletnog položaja koji je ljudima uvijek bio s mukom dostupan. Mada smo kasnije čuli i legende od meštana vezane za ovo jezero u kojima se spominju vile, viljenaci i krilati konji, a ovde mi te priče zvuče stvarno.
Veče provesmo uz druzenje sa meštanima ispred „prodavnice“ počašćenji sirom i pršutom, a naučismo i lokanu igru.
Sutradan ujutro ispenjali smo najviši vrh Kape Moračke, Lastvu (2227 m). Tamo nas dočeka svež planinski vazduh i ustajala tišina. Oko nas Mali Žurim, Vojnik, Zagradac, Vojnovac, Tali i Lukanje Čelo, vreme stalo, a i neka je, mogla bi doveka ovako. Ipak, spuštanje, klopa, pakovanje šatora i put pod noge, do Donje Velje Duboko.
Nadmorska visina naglo odlazi, a crni oblaci naglo dolaze. Jedino je divlji Maganik pod suncem. Vazduh gubi onu svezinu. Stizemo u Velje Duboko i počinje kiša koja ne prestaje.
Retke, ali zanimljive kuće. Nekada je bilo znatno gušće naseljeno, danas je svega par domaćinstava, pretežno staračkih. Svaki komad plodnog tla je ograđen i načičkan stablima šljive, oraha, jabuke...
Mrtvica pristiže iz pravca sela Višnja, njeno izvorište je iznad sela a ispod strmih padina planine Siljevice. Izvire na 1600 metara nadmorske visine, pravi izuzetno atraktivan kanjon dužine 8 km a onda se uliva u Moraču na visini od 182m nadmorske visine. Ukupna dužina njenog toka je 20km.
Svi jedva čekamo da prođemo tim kanjonom, neki već i ko zna koji put. Smeštamo se u lokalnoj školi, neki pod šatorima, a nas nekoliko odlučismo da prenoćimo u napuštenom seniku. Utonusmo u san uz miris sena i rominjanje kiše. Donešena je odluka da se zbog obilne kiše ne ide kroz kanjon. Tako da makadamskim putem preko Liješnja odosmo do Međurečja, gde nas je čekao autobus.

Slavica Ćosić

Vodič akcije Krsto Žižić PSD Železničar Beograd