ELBRUS - kavkaz

28 jun – 09 jul .2008.

Ucesnici:
Milutin Ilić ZPSD Zrenjanin, Zrenjanin
Slavica Ćosić ZPSD Zrenjanin, Pančevo
Dobrica Dabović PD Vrbica, Velika Plana

Elbrus se nalazi u Kabardinsko-Balkarskoj oblasti Rusije, istočno od Crnog mora a u blizini granice sa Gruzijom. Putovali smo zajedno sa ekspedicijom planinarskog društva Pobeda iz Beograda (u njihovoj organizaciji je išlo skoro 50 planinara), ali osim zajedničkog putovanja, u svemu ostalom smo bili autonomni od njihove ekspedicije tj. sami smo na terenu odlučivali gde ćemo ići, spavati, kako se aklimatizovati, kada krenuti na završni uspon...

Putovanje je započelo letom iz Beograda do Moskve. Od Moskve smo išli autobusom koji je imao odredjeni broj ležajeva; te smo na smenu mogli spavati tih 2.000 km do Kavkaza ili 33 sata vožnje. Po dolasku na Kavkaz smestili smo se u hotel u mestu Terskol podno planine (2150 mnv). Tu smo proveli dve noći, nabavili dozvole za uspon i ono što nam je nedostajalo od opreme.

Prvi dan uspona na planinu je započeo od mesta Azaua 2300 m (par kilometara od Terskola), iz kojeg smo krenuli gondolama sve do stanice Mir na 3500 m a odatle žičarom jednosedežnicom do lokacije Garabaši 3740 m, gde smo postavili šatore i proveli prvu noć u snegu. Nakon postavljanja šatora izašli smo na aklimatizacioni uspon do 4200 m i nazad.

Drugog dana smo došli do lokacije ''Priut 11'' odakle se vrši završni uspon na vrh, na visini od 4050 m (po svim GPS-ovima), mada se zvanično vodi da se radi o visini od 4200 m (?!). Velike rančeve nam je izneo ratrak (neka vrsta traktora-gusenicara koji je specijalizovan za vožnju po snegu), a mi smo tih 300 visinskih metara prošli laganim hodom za 2 sata. Nas troje smo uzeli mesto u domu – što se pokazalo kao veoma pametno uzimajući u obzir predstojeće vremenske neprilike. I, tog dana se pogoršalo vreme - non stop orkanski vetar, vejavica, magla ... U tom trenutku broj ljudi koji su spavali u šatorima se naglo smanjio, a broj u domu naglo povećao. Tog, drugog dana, smo po takvom vremenu išli do 4560 m (dalje se nije video prst pred okom).

Trećeg dana do 4820 m, po isto takvom vremenu. Osećali smo se dobro, ni jednog trenutka nismo se osećali umorno, niti imali glavobolju, niti imali uobičajenih stomačnih problema. Četvrtog dana je duvao užasno jak vetar, tako da, osim šetnji oko doma, nismo nigde išli.

I ostao je taj poslednji, rezervni dan, koji smo morali iskoristiti za završni uspon! I Bog nas je pogledao i dao nam te noći i tog dana idealno vreme – toplo, sunčano i bez vetra. Ekipa Pobede je krenula na uspon u 1h po ponoći, a nas troje pola sata kasnije. Išli smo za njima, jer nam je tako bilo lakše i zbog orjentacije u mraku i zbog probijanja tj. pravljenja staze kroz novi sneg, sve negde do 4600 m, kada smo ih obišli (kod mesta koje se zove Skala Pastuhova). Odatle pa sve do negde oko 5000 m tj. do svanuća duvao je orkanski vetar i bilo je jako hladno. Od 5000m počinje traverza koja ide ispod Istočnog Elbrusa, pa sve do sedla izmedju dva vrha na 5350 m. Blaga je ali nikad joj kraja. Inače, karakteristika zavšnog uspona na najviši vrh Evrope je ta što ima dosta da se pešači (oko 6,5 km vazdušnom linijom) i što se savladava visinska razlika od 1600 m (od 4050 m do 5642 m), a toliko pešačenje na takvoj nadmorskoj visini je, najblaže rečeno, veoma iscrpljujuce. Od 5200 pa do sedla visina je počela da utiče, sporije smo išli i pravili duze pauze. Od tog mesta kreće malo strmiji deo i tu se treba penjati dosta opreznije jer je penjač već prilično iscrpljen pa je veća i mogućnost za pad. Na tim delovima smo uveliko koristili sistem 30,40 koraka pa odmor. Posle tih strmijih delova od oko 250 m dolazi vršni plato koji je lagan, jedino što je velika visina pa se polako ide. Dolazak na vršni plato i saznanje da je vrh jako blizu tj. da je praktično ispenjan.

Na vrhu sunčano, skoro bez vetra, pogled seže daleko, ka nebu, ka moćnim vrhovima u daljini, ka zelenim brdima u podnožju planine - fenomenalan osećaj;

Treba reći da je Elbrus (Zapadni – viši i Istočni – nekoliko desetina metara niži), zapravo vulkanska kupa i nekarakterističan je za venac Kavkaza; što će reći i nije ''pravi'' Kavkaz - pravi Kavkaz je Himalajskog izgleda, sa zaledjenim, testerastim vrhovima skoro neosvojivog izgleda.

Silazak je za nas bio opusten, ali prilicno dug. U Moskvi smo proveli Milutin i ja jos pet dana, te smo imali malo vremena da upoznamo delić ovog ogromnog grada...

I eto, najviši vrh Evrope je ispenjan, sportski cilj je ostvaren, videli sam neke nove planine i upoznali neke nove ljude...

Jedno veoma lepo putovanje. Slavica Ćosić